Front­men rok ve­te­ra­na „Ri­blje čor­be” Bo­ra Đor­đe­vić ka­že da je nji­ho­va tur­ne­ja po Ame­ri­ci i Ka­na­di, pr­va po­sle 10 go­di­na, bi­la iz­u­zet­no uspje­šna i da su kon­cer­ti u svih pet gra­do­va gdje su svi­ra­li bi­li ras­pro­da­ti.
- Bi­lo je vi­še ne­go do­bro, u Či­ka­gu nas je slu­ša­lo 2.000 lju­di, što je re­kord - pri­ča Bo­ra Čor­ba. - Sa­la u To­ron­tu pri­ma 1.000 lju­di, do­šlo je i vi­še od tog bro­ja. I to je re­kord. Bio je i glu­mac La­zar Ro­kvud, sa ko­jim igram u fil­mu „Po­vra­tak”. In­si­sti­ra da opet glu­mi­mo za­jed­no i odu­še­vljen je svir­kom. U Nju­jor­ku je sa­la ko­ja pri­ma 400 lju­di bi­la ras­pro­da­ta - opet re­kord. Va­šing­ton je bio in­te­re­san­tan. Ta­mo ima 3.000 na­ših, a na svir­ku je do­šlo 10 od­sto, zna­či 300 lju­di, što je vi­še ne­go do­bro. I u Ma­ja­mi­ju, gdje ri­jet­ko ko od na­ših svi­ra, bio je pun klub. Vr­lo smo za­do­volj­ni.
Da li je bi­lo fr­ke zbog Ir­me?
- Ne­ko­li­ko da­na pri­je nas, ta­mo je svi­rao „De­peš mod”, ta­ko da ni­je bi­lo pro­ble­ma. Sve je to sre­đe­no i sa­ni­ra­no. Do­šli smo u mo­men­tu kad ima­mo šta da ka­že­mo, obje no­ve pje­sme, „Da te­be ni­je” i „Smi­je­šan, gre­šan i po­gre­šan” su pro­šle sjaj­no.
Išli ste i do Bi­je­le ku­će?
- Pa, do­bro, je­sam, sli­kao sam se u Pu­ti­no­voj ma­ji­ci is­pred Bi­je­le ku­će. Što da ne, ni­je to lo­še? Smi­ja­li su se i tu­ri­sti oko­lo. Mi­slim da to ni­kom ni­je sme­ta­lo.
Spa­va­li ste u Te­sli­noj ho­tel­skoj so­bi?
- Ni­ko­la Te­sla je pr­vo bio u „Val­dorf Asto­ri­ji”, a on­da je pre­šao u ho­tel „Nju­jor­ker”, gdje je 10 go­di­na ži­vio, ra­dio i umro. U ho­te­lu baš vo­de ra­ču­na o nje­mu, obi­lje­ži­li su te dvi­je ne­kad po­ve­za­ne so­be, za rad i spa­va­nje, a u po­dru­mu ima­ju po­stav­ku Ni­ko­le Te­sle. Naj­vje­ro­vat­ni­je će u Ame­ri­ci bi­ti otvo­ren Te­slin mu­zej, dru­gi na svi­je­tu, po­sle be­o­grad­skog. Ame­ri­kan­ci po­štu­ju Te­slu, ob­no­vi­li su nje­go­vu la­bo­ra­to­ri­ju na Long Aj­len­du, a i u Ka­na­di ga ci­je­ne, nje­go­va tur­bi­na i dan-da­nas sto­ji iz­lo­že­na kod Ni­ja­ga­ri­nih vo­do­pa­da. Ne znam ka­ko je or­ga­ni­za­to­ri­ma „Či­sta ži­va mu­zi­ka” po­šlo za ru­kom da me smje­ste u Te­sli­nu so­bu, jer se na nju če­ka po šest mje­se­ci. Bio sam ubi­je­đen da ću se pro­bu­di­ti pa­met­ni­ji, ali ni­sam, na­ža­lost.
Gdje ste još bi­li?
- U ku­ći gdje je Mi­si­ja Sr­bi­je pri UN. To je spor­na ku­ća, ko­ja na­vod­no tre­ba da se pro­da, ali pri­pa­da za­o­stav­šti­ni ci­je­le Ju­go­sla­vi­je. Gre­ho­ta je da se pro­da, za­to što joj vri­jed­nost ska­če iz da­na u dan. To je vr­lo li­je­pa ku­ća na Men­het­nu gdje smo bi­li na po­ziv nje­go­ve ek­se­len­ci­je Mi­la­na Jo­va­no­vi­ća, am­ba­sa­do­ra Sr­bi­je pri UN. U toj ku­ći Ti­to, Ne­hru i Na­ser su na­pra­vi­li Po­kret ne­svr­sta­nih, a ja sam sje­dio u jed­noj od nji­ho­vih sto­li­ca.
Vi­jest da­na je bi­la da ste do­pu­to­va­li istim le­tom sa pred­sjed­ni­kom?
- Bi­li smo u bi­znis kla­si „Er Sr­bi­je”. Go­spo­di­na Vu­či­ća znam 20 go­di­na, mo­žda i vi­še, i ka­da ni­je bio pred­sjed­nik, i ka­da je bio obi­čan po­li­ti­čar. I ja sam se ta­da ba­vio po­li­ti­kom, a sa­da se ne ba­vim. I ako go­spo­din Vu­čić uđe i ka­že „Zdra­vo, Bo­ro”, na­rav­no da ću mu re­ći „Zdra­vo, Aco” i da će­mo po­pri­ča­ti. Ni­smo se do­ti­ca­li po­li­tič­kih te­ma, pri­ča­li smo vi­še pri­vat­no.


Sti­žu no­vi al­bum i knji­ga

Šta se de­ša­va sa no­vim al­bu­mom i knji­gom o „Čor­bi”?
- Op­ti­mi­sta sam, mi­slim da će­mo do kra­ja go­di­ne us­pje­ti da iz­da­mo al­bum. Ima­mo po­sla pre­ko gla­ve i ne­ma­mo vre­me­na da uđe­mo u stu­dio. Pri­mo­ra­ni smo da sni­ma­mo pje­smu po pje­smu. Pla­ni­ra­mo no­vu ver­zi­ju „Da te­be ni­je”, ko­ja će bi­ti oštri­ja od ove ko­ja je već hit. Knji­gu prak­tič­no za­vr­ša­vam, ne­sre­ća je što mi je u Pa­ri­zu ukra­de­na tor­ba sa sti­ho­vi­ma i prak­tič­no go­to­vom knji­gom. Iz­da­vač će bi­ti Mi­ća Jak­šić i tre­ba­lo bi da bu­de za­vr­še­na do Saj­ma knji­ga.